Rad na sebi

Čovek misli da je on već sada ono što je on trebalo da bude ili bi trebalo da bude. On misli da je jedno u sebi, on misli da sve što se u njemu dešava dolazi od njegove volje ili želje da se to dešava, on misli da može da odluči šta će se u njemu pojaviti, da to kontroliše, usmerava. On misli da može da misli i razume, da može da oseća emocije, da može da kontroliše sve u sebi. Da bi se prekinuo taj krug laganja sebe, njemu se mora dokazati da on ništa ne kontroliše, ni u sebi ni izvan sebe. Onaj koji teži da se probudi, sebi prvo mora dokazati da nije budan i da ako misli da je budan u stvari laže sebe.

Ako teži tome da bude jedno, njemu se mora prvo dokazati da on nije jedno, bez obzira u koju filozofiju veruje, koje ideje mu se sviđaju, na koji način želi sebe da laže. Ako želi biti svestan, prvo mu se mora dokazati da on nije svestan, da ne zna kako da bude svestan i da ne može, takav kakav jeste, biti svestan.
Ukoliko je on uveren u bilo šta od ovoga, a nije mu dokazano suprotno, nije se sam uverio u suprotno, on ne može da radi na sebi. On se može zavaravati da radi na sebi, umišljati Rad, sanjati o Radu, proučavati postulate Rada, ideje i koncepte Rada, ali on ne može raditi na sebi. I to je činjenica (istina), sve dok se ne dokaže suprotno. No, čak i ako laže sebe da je on sposoban da radi, da je sposoban da bude svestan, da je već sada jedno – te u skladu sa tim da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno – njemu se može dokazati da on sebe laže, te mu se može dokazati da sanja, fantazira, izmišlja i da ni za šta od toga on nije sposoban ili da išta od toga on ne može da kontroliše. Jedna od jačih nesvesnih sila u svetu oko nas, ali time i u nama, jeste sila fantazije ili iluzije. Ona ne dopušta da čovek vidi šta on jeste, šta on može, koje sposobnosti ima i da li ih ima, da li je budan ili ne, itd.

Telo i um su napravljeni da mogu da funkcioniraju bez prisustva, bez svesnosti čoveka. Oni iskorišćavaju energiju uspavane svesti, ili energiju duše, ali im svesnost tog čoveka, prisutnost njega, nije potrebna. U svrhu funkcionisanja telo i um stvaraju navike, osobine, tzv. osobu, mehaničko ponavljanje, time je čovek, sam po sebi, nesvestanTo je glavna karakteristika čoveka. Sve ostalo je samo pojašnjenje te karakteristike. Sve što živi i što jeste, čoveku se dešava u odsustvu njega. On može težiti učenju, težiti poboljšanju, nekoj promeni, živeti život, biti religiozan i duhovan, ali sve to mu se dešava, bez njegove volje, u odsustvu njega, tj. nesvesnosti. Zbog toga što je nesvestan, zbog toga što je odsutan, za njega kažemo da mu se sve dešava, da on ne može da čini ili deluje, da on ne može da misli, oseća, kreće se, da on ne može da bude duhovan ili religiozan, da ne može da radi na sebi. Ovo je prva i najosnovnija činjenica o čoveku.
Mnoga učenja kao Rad govore o tome da čovek ima iluziju da nešto može. On se rađa i umire nesvestan. Njega život živi dok je on nesvestan. On se ženi, ima decu, radi, nešto voli, nešto ne voli, nešto mu se sviđa ili mu se ne sviđa, kreće se telom kroz fizičku realnost ali njega nema, on je nesvestan, on je odsutan iz svega toga. Otuda, ne ženi se on, ne radi on, ne voli on, ne sviđa se njemu, ne kreće se telesno on. To se dešava samo od sebe i to se hrani njegovom životnom silom koja je uspavana, nesvesna. Osećaj “ja”, koji mu je dat od sila koje ga vezuju, jeste temelj njegove nesvesnosti, temelj njegovog laganja sebe. Njegov osećaj “ja” nije on. On je zamena za njega i način da se on drži zarobljenim, drži u iluziji, drži u snu. Kroz tu iluziju on umišlja da može, da jeste, da deluje, da je svestan, da je jedno, da može raditi na sebi, da može biti duhovan ili religiozan. To je religija i duhovnost sna, iluzije kreirana od sila koje ga drže zarobljenim.

Postavlja se pitanje da li je Rad slobodan od toga, da li je on nešto što je iznad toga ili nešto što je neke druge razine?
Ne i Da. Ne, ako nema svesnosti. Da ako je svesnost prisutna. Pošto svi nesvesni robovi pričaju o svesnosti i posedovanju iste, njima se mora dokazati da oni nemaju svesnost i da imaju zamenu za svesnost, a to je funkcionalni um. Ono što svaki čovek naziva budno stanje, ili svesno stanje. To nije svesnost, niti budnost o kojoj Učenje ili Rad govori. Njegovo telo i um imitiraju svesnost kroz funkcionalnost. Sile u njemu imitiraju “ja” kroz vezivne faktore tih sila. Intelektualni procesi imitiraju misli. Emocionalni (vitalni) um imitira emocije. Telo (čulni um) pokretom imitira prisutnost, budnost. Zamenica “ja” mu daje dojam da on to sve radi.
Činjenice ne služe tome da unize, već služe tome da razbude čoveka. Razbuditi se na trenutak znači činjenice vidjeti kao činjenice, dokazati sebi, sam za sebe ili uz pomoć nekoga, da su to činjenice o nama. Ali, znanje o silama ukazuje na to da će se živo sećanje na činjenice kod čoveka veoma brzo ugasiti. Zbog toga on mora imati podsećajući faktor. To može biti bilo šta, ali “bilo šta” može lako postati uspavanka. Otuda, podsećajući faktor za čoveka je učenje, drugi u učenju, grupa i sam Majstor. I ovo je činjenica o potrebi učenja, grupe i Majstora.

Rad na sebi ne postoji, osim u nekim izuzecima, ako kraj sebe čovek nema učenje, grupu i Majstora. Izuzetak su oni koji su kroz bivanje u grupi i učenju, a time i sa Majstorom, naučili kako da rade na sebi, naučili osnove, naučili kako da sami sebe razbuđuju. Ti ljudi su postigli određeni stadijum razbuđivanja ili svesnosti ili budnosti te mogu dalje nastaviti sami. Ono što znam iz iskustva jeste da, iako mogu sami da rade na sebi, svi oni bi rado hteli nekoga kraj sebe ko će im pomoći u tom radu. Samo onaj koji je ovo prošao zna vrednost učenja, grupe i Majstora. Ostali ne, nemaju iskustvo.

Osnovni problem čoveka jeste da njega nema u njemu samom. Otuda, osnovni način Rada je biti prisutan, biti svestan, dovesti sebe u sebeNesvesnost ne može biti ukinuta nesvesnim učenjem, nesvesnom mantrom, nesvesnim tehnikama, nesvesnim ljudima oko vas. Samo sa svesnim, prisutnim, živim. A time samo sa svesnim učenjem, samo sa svesnim Čovekom.

Navike su ritual. Mehaničnost je ritual. Time i nesvesnost je ritualna. To je mehanički način življenja koji zamenjuje unutarnje prisustvo. U svakoj navici koju imate nema vas. U svakom mehaničkom izražavanju nema vas. U nesvjesnosti, naravno, nema vasVi ste samo onda kada ste svesno prisutni u bilo čemu – mislima, emocijama, pokretima, procesima, životu. Svaki čin u kojem vas nema naziva se nesvesnim. Ako je to navika, to je rutinski (ritualni) oblik ponašanja koji je podsvestan, tj. o njoj ne razmišljamo i ona se odvija sama od sebe. Tj. svi oblici ponašanja koji se odvijaju bez aktivnog učešća svesti, nesvesno, su navike. Mehaničnost je “beskorisna psihička snaga koja se nesvesnošću obnavlja. Ono što somnambulista naziva ‘sobom’ samo je konačan rezultat svih mehanizama. – Šah”. Mehanizmom nazivamo svaki deo u nama koji se ponavlja bez našeg prisustva. Otuda i navika je mehanizam. Ali u svakodnevnom jeziku reč “mehanizam” se ne koristi za opis čovekovog ponašanja, pa je češća reč “navika”. Iako ni tu reč ne koristimo u punom potencijalu te reči. Kada bismo je koristili, rekli bismo da je sve navika. Sve u nama i oko nas je mehanično. Time sve je nesvesno, jer nas u tome nema.
No, između mehaničnosti i navike postoji jedna mala razlika. Recimo, meditacija ne mora biti navika, ali sam čin meditacije može biti mehaničan. Ako je meditacija postala naša svakodnevna i mehanička rutina, tada ona postaje navika. Isto je sa bilo čim. Možemo prvi put zapaliti cigaretu i biti mehanični, ali ako se pušenje počne ponavljati tada govorimo o navici, a pošto nas u tome nema, tada je to mehanička navika, iako je suvišno reći obe reči u ovom – čim je navika već je mehanično, čim je mehanično, već nas nema i to će postati navika (rutina, ritual). Kroz ovo možete shvatiti zašto sam i religiju i duhovnost, pa čak i Rad nazvao nesvesnim, mehaničkim, snom, iluzijom. Ako u svemu tome nedostaje onaj koji to radi, vrši, svesni deo vas, to više nije to. To je mehanično, to je navika, to je nesvesno.

Razbiti mehaničnost možemo samo sa svesnošću ili pažnjom u početku. Ali svesnost sama neće razbiti naviku, ponašajni obrazac, automatizme predstavljanja, reakcije, itd. Da bi se to desilo potreban je voljni momenat. Tj. svesni voljni momenat. U početku to će biti odluka.
Zbog ovoga Gurđijev čoveka naziva mašinom, u tantrici lešom, ezoterično hrišćanstvo mrtvim čovekom, itd. Svi ti nazivi imaju jednu karakteristiku, nedostatak živog prisustva, svesnosti. Time se bez reči izgovara da je svesnost ono što je čovek u svojoj prirodi. Svesnost je funkcija svesti. I sada sam rekao da je čovek svest u svojoj prirodi. I nisam ništa novo rekao, jer svi o tome govore, ali jako malo njih radi bilo šta po tom pitanju. Nesvesnost ne može raditi na svestiNesvesno je Ne (nije) Svesno, odsustvo svesnosti. Time odsustvo znanja o sebi kao svesti je ne-svestČovek, ovakav kakav jeste je ne-svest, odsustvo svesti, odsustvo njega, nema vas, nema čoveka.
Ritualno, naviknuto, mehaničko, nesvesno ne može postati svesno ukoliko u vama nema svesnog. To je osnovno pravilo transformacije. Olovo ne može biti transformirano u zlato ako već nemate određenu količinu zlata. Bukvalno, to znači da, ako  niste svesni, mehaniku nesvesnog nećete moći da transformišete u svesno.
Osnovna težnja svakog čoveka koji želi da se u korenu promeni jeste steći svesnost. Ali svesnost se ne stiče navikom, mehaničnošću, nesvesno. Time sve što radite, ako je mehanički, naviknuto, nesvesno, bez obzira šta to bilo, to vam neće dati svesnost, već će pojačati nesvesnost.
U tom smislu, govoriti o Radu, ili unutarnjoj evoluciji kroz religiju i duhovnost, sa mehaničkim i nesvesnim ponavljanjem postulata, ideja, koncepata, kakvi god oni bili, potpuno je suludo. Takvo nešto ne postoji. Ali postoji samozavaravanje, laganje sebe, fantazija, spavanje, “življenje” iluzije. Time je jasno šta će, od bilo kakvog rada na sebi, imati korist.
I ovim sam izrekao jasno i glasno šta Rad, ovakva Učenja, ljudi u ovim učenjima misle o raznim jogama, tantrama, meditacijama, duhovnosti, religiji, i takvim vrstama tzv. “rada na sebi”. Sve to, bez biti o kojoj govorim, nije Rad na sebi, već rad po sebiNa postojeće stanje nesvesnosti vi dodajete sve što mislite, želite, sviđa vam se, i to vas sve dublje zakopava u nesvesnost. To je rad po sebi.
Osoba ne može raditi na sebi, um ne može raditi na sebi, nesvesnost i mehaničnost ne mogu raditi na sebi. Ako to i imitiraju, to je samozavaravanje, laganje, fantazija, imitacija, itd. Na sebi može da radi samo svesnost i samo tada, bez obzira na koncept učenja, to nazivamo Radom na sebi.

Osnovni nivo Rada jeste borba protiv mehaničnosti, nesvesnosti. Ali to ne znači da odmah u početku prekidate mehaničnost ili nesvesnost. Već i samo prisustvo svesnosti prekida mnoge manje mehanizme, ali početna bit je videti, biti svestan unutar mehaničnosti, upoznati je. Mnogo godina je potrebno da bi čovek upoznao sebe, upoznao svoju mehaničnost, uvideo na čemu treba da radi, šta ne treba da dira, šta mora menjati odmah, a šta kasnije, itd.
Recimo da morate srušiti neki soliter. Ako ne poznajete strukturu solitera, vi ćete rušiti sprat po sprat, zid po zid, i trebaće vam meseci da srušite soliter. Ali ako imate nekoga ko poznaje arhitekturu, ko poznaje gradnju, on će naći potporne zidove, postaviti eksploziv i bez puno problema urušiti ogromni soliter. Ako recimo, nekim čudom dovedete Nikolu Teslu, on će postaviti neki svoj mali i skoro neprimetni uređaj, koji će svojim vibracijama, bez eksploziva, srušiti isti taj soliter.
Isto je i u Radu na sebi. Ako rušite jednu po jedni naviku, mehanizam po mehanizam, osobinu po osobinu, trebaće vam životi za to. Ali kada upoznate strukturu, kroz to upoznavanje iskristališete svesnost i volju, spoznate noseću konstrukciju vašeg solitera, u jednom momentu moći ćete ga veoma lako, brzo i jednostavno urušiti. U momentu kada urušite sve to, vi ste se oslobodili.

Protiv nesvesnosti i mehaničnosti, a time i navike, radi se svaki dan, ali sa svesnošću, tj. dovođenjem pažnje i promatranja u svoj životPažnja i promatranje imaju dvostruku namenu. Dovesti svesnost ovde i ukinuti mehaničnost, nesvesnost. Biti svestan i prekinuti nesvestan život. Dovesti sebe u život, te postati gospodar i ukinuti gospodarenje života nad vama.
Rad na sebi je dug, bolan, težak proces. I samo retki ljudi su spremni za njega. Ostali biraju ono što misle da će im omogućiti sve ono što bi im Rad trebao omogućiti, a pošto ne prihvaćaju da ne mogu da misle već imaju asocijacije, ne mogu da osećaju već im se vitalne kretnje (tzv. emocije) dešavaju, nisu budni već su telesno ili čulno funkcionalni, uskoro završavaju u ćorsokaku misleći da su nešto postigli. San je čudo. Sile sveta su čudo. Imaju sposobnost da nas uvere da smo probuđeni samo da igramo po njihovim pravilima, i to je ono što se danas jako često dešava.

Čin dovođenja svesnosti u život započinje činom pažnje ili promatranjaMorate naučiti promatrati bilo šta bez analize, kritike, komentiranja. Čisto promatranje kao sila pažnje. Ništa više. I morate biti sposobni to promatranje činiti dovoljno dugo, u različitim situacijama, različitim mehanizmima, navikama, nesvesnim stanjima. Ne menjati ništa, već samo promatrati. To vam na neki način mora postati “navika”, tj. to mora postati vaš život. Promatranje ne može biti navika, zato sam tu reč stavio pod navodnike. Ali vi možete imitirati promatranje, tj. kroz sećanje i memoriju možete misliti da ste bili prisutni, da ste se promatrali. Rekao sam da su sile života čudo i da vam mogu dati bilo šta samo da vas prekinu u onom što radite, što uništava te sile života. Otuda, one mogu da imitiraju promatranje, kao što slika o sebi, idealizovano “ja” imitira promatranje i promenu kroz prilagođavanjePrilagođavanje nije promena. Promatranje je život, prisustvo unutar bilo koje aktivnosti, situacije, čina. Promatranje je odustajanja od učestvovanja u nesvesnom ponavljanju, mehaničnosti, navici. Promatranje je odustajanje od delovanja, činjenja. U isto vreme promatranje je vrhunsko činjenje, delovanje. Ali tek kada čovek shvati samu silu promatranja.
Promatranje je radoznalo gledanje (usmerena i nekoncentrirana pažnja), zurenje, viđenje bilo čega oko sebe ili unutar sebe bez analize, komentiranja, kritikovanja, tumačenja, učestvovanja u tome. Promatranje je kao pitanje “šta je to?” u odnosu na ono što promatrate. Kao da to prvi put vidite, kao da to ne poznajete, kao da želite upoznati to što promatrate. Promatranje je na neki način funkcija svesnosti koja je funkcija svesti. Kroz njega donosite svesnost, a kroz svesnost unosite svest. Ono se uči i vrši kroz bilo šta, iako ga je lakše naučiti kroz promatranje vanjskog sveta u početku. Čin promatranja izvana je lakši zbog čulnog uma koji je naviknut da bude usmeren ka van. Ali način promatranja – i vanjskog i unutarnjeg – isti je.

Morate naučiti promatrati sebe u svemu. Svaki dan, svaki tren, u svakoj navici. Dovesti promatranje na nekoliko minuta u bilo šta što radite, što vam se dešava, situaciju u kojoj se nalazite. I to je način borbe protiv navike, mehaničnosti, nesvesnosti, ali i kristalizacije svesnosti ili sebe.

 

Prevedeno sa: Bhaeravakaala

Lajkujte i podelite tekst sa drugima:
error

Add a Comment

error

Podelite na društvenim mrežama!

  • Facebook
    Facebook
  • TWITTER